Znate li ko je Zorica Lazarević?

3

Zorica Lazarević, dugogodišnja novinarka Blica i 24 sata, svojim tekstovima i akcijama se uporno bori za prava i jednakost osoba sa invaliditetom. Da bi im se približila i bolje ih razumela učila je znakovni jezik, hodala gradom sa povezom preko očiju, družila se sa njima i njihovim roditeljima. Uspela je u prvih nekoliko minuta da oduševi i Nika Vujičića kao i njegovu porodicu što će rezultirati sjajnim projektom u Srbiji. Ona uči sve prolaznike i poznanike da pomognu osobama sa invaliditetom koje sretnu na ulici, glasnogovornik je i kada nije na dužnosti. Kada uđe u Beo Zoo vrt svaka joj se životinja obraduje, a zaposleni u Vrtu joj „skidaju kapu“.

Da li možeš da nam kažeš najčešće greške u izražavanju kada se pominju osobe sa invaliditetom i da nam kažeš kako se pravilno kažu ti termini?

Kao novinari koji se bavimo osobama sa invaliditetom, dužni smo da koristimo socijalni model a ne medicinski. U medicini je neka osoba kategorisana kao debil, dok je u narodu to opšteprihvaćeno kao uvreda. U tekstu ćemo etički koristiti termin osoba sa teškoćama u intelektualnom razvoju. Reč invalid je takođe prihvaćena kao termin koji se koristi kada nekoga želimo da unizimo, a u izveštajima ćemo uvek napisati da je to osoba sa invaliditetom. Iz izveštaja se, od skora, izbacio i termin posebne potrebe. Svaka osoba na svetu ima potrebu da jede, šeta, voli i bude voljena. Prema tome svi mi imamo iste potrebe koje ni po cemu nisu posebne, već ih samo realizujemo na drugačiji način.

Da li su poboljšana prava osoba sa invaliditetom u našoj zemlji poslednjih godina?

Na ovo pitanje uvek odgovaram pitanjem: Koliko ih često viđate na ulicama? Donose se novi zakoni koji se tiču prava osoba sa invaliditetom, sve glasnije se priča o problemima sa kojim se suočavaju, ali trajna rešenja za njih i njihove porodice jos uvek nisu na vidiku. Dešavaju se pomaci u njihovom rešavanju, ali po mom misljenju nedovoljni.

Šta si sve radila kako bi se približila osobama sa invaliditetom? Ima li nekih nesvakidašnjih stvari?

Jedna od nesvakidašnjih stvari jeste da sam išla na časove srpskog znakovnog jezika, kako bih savladala njegove osnove i sa osobama koje ne čuju mogla da uspostavim komunikaciju. Moje znanje znakovnog jezika je daleko od zavidnog, ali je sasvim dovoljna da mogu da razumem sagovornika, predstavim se i zahvalim na svemu.

 

Koliko kaskamo za svetskim projektima kada je u pitanju svest da treba olakšati život ljudima koji imaju neki oblik invaliditeta?

U razvijenim zemljama proces inkluzije je vec zavrsen I data su sistemska resenja, sto znaci da kaskamo dosta. Ipak, ne moze se reci da je situacija u Srbiji najgora, jer postoje zemlje, kao npr neke africke, u kojima se osobe sa invaliditetom ubijaju jer ih smatraju prokletstvom. Iscrpljeni ratovima I ekonomskim krizama na narod je upao u stanje kolektivne apatije, ne samo po pitanju osoba sa invaliditetom. Svejedno, mora se uciniti sve kako bi se takva slika promenila.

Zašto si oduševila Nika Vujičića?

Zadovoljstvo je bilo obostrano. Nika sam gledala na Youtubu još pre tri godine i tada rekla da ću ga sigurno upoznati. Kada sam čula da dolazi, organizatorima sam poslala biografiju sa molbom da je proslede Niku i da mi obezbede ekskluzivni intervju sa njima. Dobila sam mnogo više, a u to spada i intervju sa roditeljima i činjenica da sam ga u stopu pratila tokom njegovog boravka u Beogradu. To je bilo neprocenjivo iskustvo, jer sam upoznala ljude koji ga okružuju i sa kojima sam i danas u kontaktu. U planu je i saradnja sa njim, jer će Nik osnovati Fondaciju u Srbiji za pomoć osobama sa invaliditetom. On je zaista neverovatan čovek koji poseduje nepresušni optimizam i želju za životom. Sve koji su ga slušali naučio je šta znači biti zahvalan.

301014_4391333537982_1586475985_n

 Da li kompanije kod nas imaju svest o društvenoj odgovornosti?

Još uvek ne na visokom nivou, ali za to je opet donekle kriv sistem koji ne stimuliše kompanije da se utrkuju u oblasti korporativne filantropije. Ipak, ne može se zanemariti ni činjenica da je veliki broj korporacija finansiralo ogromne projekte koji su ušli u sistem, a država nije u mogućnosti da ih realuzuje.

Da li kompanije kod nas koriste CSR samo da bi bile vidljive u medijima ili zato što osećaju potrebu da pomognu?

Društveno odgovorno poslovanje se često koristi i kao instrumentalizacija osoba sa invaliditetom. U tom slučaju je negativna i diskriminišuća. Na većini projekata na kojima sam radila imala sam i ulogu PR menadžera, pa sam tako bila zadužena za sklapanje finansijske konstrukcije. Postoje razni primeri, od apatije do iskrene želje da se pomogne, ali sam zagovrnik da u oba slučaja treba da bude čist racun. Ne traži se ništa na poklon, već se sve strane ispoštuju tako da nijedna ne bude oštećena. U oba slučaja bitan je krajnji cilj, a to je jeste dobrobit osoba sa invaliditetom.

Kako si spojila ljubav perma životinjama i borbu za prava dece sa autizmom?

Poslednja američka studija pokazala je da moderne sijamske mačke, poznatije i kao Taj, pozitivno utiču na razvoj osoba sa autizmom. Na prošlogodišnjoj manifestaciji povodom Svetskog dana osoba sa autizmom, porodicama smo delili ovu rasu mačaka. Isto tako, zahvaljujući Vuku Bojoviću, direktoru Beo zoo vrta, beogradkom centru za hiporehabilitaciju poklonjen je konj koji je kasnije dobio licencu da može da se koristi u radu sa decom sa invaliditetom. U svetu se mnoge vrste koriste kao terapija za osobe sa invaliditetom, pa se tako pored mačaka i konja, koriste i psi i delfini i to za skoro sve oblike invaliditeta.

1237322_10201670198933245_2026931399_o

Približi nam malo autizam? I koji su problemu roditelja takve dece danas?

Teško je približiti autizam, jer je on potpuna enigma u medicini. Smatra se najtežim razvojnim poremećajem, a još uvek nije ustanovljeno kako nastaje. Poznato je da je u porastu, pa se tako na svakih 150 novorođenčadi rodi jedno iz spektra autizma. Često se ove osobe vezuju za genijalnost, ali to je slučaj u samo 1 posto, kao što nije istina da su ove osobe obavezno agresivne i autoagresivne. Istina je negde između, a roditeljima je najteže. Oni nemaju podršku sistema. U 90 posto slučajeva su nezaposleni jer autizam traži punu paznju skoro 24 sata dnevno. Često ga prati poremećaj sna i epilepsija, a svaka osoba traži individualni pristup jer ne postoje dve iste osobe sa autizmom. Roditelji su lišeni prava, iscrpljeni i nemoćni, jer ne znaju gde ce njihova deca završiti nakon njihove smrti. Jedna majka mi je rekla da svaki dan moli Boga da nju i njeno dete sa autizmom uzme u isti dan i da se života plaši više nego smrti . Perspektiva za njihovu budućnost tera roditelje na ovakve misli. To je ogledalo našeg društva i sistema.

Podelite tekst prijateljima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

3 Responses

  1. Sanda Chana

    Svaka čast za Unu i za Zoricu!
    Uni što je predstavila divnog sagovornika a Zorici za sve ono što radi.
    Puno vas pozdravljam Sanda F

  2. Ivana

    Svet nabolje menjaju ovakvi heroji svakodnevice.
    Poštujem ovakvu plemenitost i hrabrost da postupa drugačije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *