Poklon ili mito?

1

Tamara Skrozza, novinarka lista Vreme za Kulturu poslovanja govori kada je opravdano  primanje poklona i kada poklon postaje mito.

Iz ugla novinara, koju vrstu poklona  doživljavaš kao mito?

Sve ono čija vrednost prelazi desetak evra, što mi se čini kao maksimalna vrednost za nešto što je kurtoazija, znak pažnje ili poslovna politika. S druge strane, međutim, jasno mi je da je ta moja „granica“ za nekoga previsoka, a za nekoga previše niska – čim postoji mogućnost procene šta je mito, a šta ne, to istovremeno znači da će različiti ljudi imati različite kriterijume. Sve zavisi od toga kakav je status pojedinačnog novinara, kakva su mu primanja, itd.

Da li je etički da novinar prihvati poziv na ručak ili neko putovanje od sagovornika?

Iako je malo novinara koji nikada nisu bili na plaćenom ručku ili putovanju, to formalno-pravno nije etički i smatra se pokušajem uticaja onoga koji plaća na novinara ili na medij u kojem taj novinar radi. Preporuka je zbog toga da se plaćeni ručkovi a priori odbijaju, a da se – ukoliko je putovanje nemoguće odbiti iz raznih razloga – u prilogu navede da je novinar putovao o trošku te i te kompanije ili pojedinca. Svetski mediji, u kojima je finansijska situacija mnogo bolja nego u našim, svojim novinarima najstrožije zabranjuju ručkove o tuđem trošku, dok putovanja uvek plaća redakcija.

Koje situacije smatraš  sukobom interesa u izveštavanju?

Mnogo ih je, zaista. Ipak, ono što mi najviše smeta i što se veoma često pojavljuje jeste rodbinska ili prijateljska veza s izvorima informacija koju svetski etički kodeksi najstrože zabranjuju. Tu je takođe finansijska zavisnost novinara od izvora informacija ili nekog njemu bliskog, a s tim u vezi i skoro opšteprisutna finansijska zavisnost medija od ovog ili onog biznismena. Sve to utiče na način izveštavanja, čak i u situacijama (moglo bi se reći i najviše u takvim situacijama) kada novinar nije ni svestan tog uticaja.

Šta kaže kodeks na temu poklanjanja? Šta je prihvatljivo?

Naš kodeks tu nije eksplicitan, baš kao ni drugi nacionalni kodeksi. Međutim, interni kodeksi pojedinih velikih medija („Le Monde“, recimo, ili „Tajm“) vrlo precizno određuju vrednost dozvoljenih poklona: „Le Monde“ kaže da je to sedamdeset evra, dok drugi granicu postavljaju mnogo niže, na oko 25 dolara. Kodeksi uopšteno određuju da je dozvoljeno primiti simbolične poklone: olovke, blokove za pisanje, itd.

Da li možeš ukratko da daš neke smernice budućim kolegama kako da se zaštite od sagovornika koji nude poklone? Ukoliko im neka organizacija plati put umesto redakcije – da li otići i kako se postaviti?

U našim okolnostima, nemoguće je reći novinarima da ne idu na putovanje: mnogima od njih, to je retka prilika da uopšte izađu iz zemlje i vide bilo šta osim sopstvene redakcije. Međutim, urednik obavezno mora da bude obavešten i konsultovan o takvom putovanju. Ono, dakle, može da se prihvati tek uz pristanak urednika ili drugih nadležnih, odnosno uz procenu koliko to putovanje šteti, a koliko koristi mediju. Ono što je svakako neophodno jeste da se u prilogu naglasi ko je putovanje platio. Što se tiče „darežljivih“ sagovornika, moraju da paze da ih odbijanjem poklona (a preporuka je da ih odbiju, ako je to ikako moguće) ne distanciraju od sebe, tj. da to učine najelegantnije što mogu. Ukoliko su u iskušenju da poklon ipak prime, moraju stalno da imaju na umu kakve su tačno posledice takvog čina i kako bi prihvatanje poklona moglo da bude protumačeno u javnosti ukoliko se eventualno za to sazna.

Podelite tekst prijateljima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

One Response

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *