Kako sam dobila posao koji želim

10

Kada sam videla akciju Mladi lideri, prisetila sam se svog poslovnog dugogodišnjeg planinarenja i neprocenjivog osećaja kad zabodeš zastavicu na osvojeni vrh. Ukoliko se pitate da li je gubljenje vremena biti deo jedne takve akcije, pročitajte moj razvojni poslovni put, i odgovor će se sam nametnuti.

Imam 27 godna, završila sam osnovne i master studije i isključivo svojim trudom dobila sam posao o kome sam maštala.

Dok su me kao studenta novinarstva pitali – gde bi volela da radiš?-  moj odgovor je kao iz topa bio B92 (makar  i na pet minuta), a kad postanem poslovno zrelija volela bih da se bavim odnosima s javnošću.

Moja životna priča liči na priču Nikole Jovanovića. Izbegla sam nesretne 91. iz Zadra. Dete vojnog lica – pilota. Seljakali smo se po našoj zemlji. Odrasla sam u Kovinu, malom mestu u Vojvodini,  i 2008. se ponovo preselila u Beograd. Bez igde ičega. Ni brata ni druga. Znači, nisam imala vezu ni u prodavnici da kupim hleb preko reda a kamoli za posao. Važno je da si svestan da svu odgovornost za svoju budućnost snosiš ti sam. Znala sam to. Od mene same zavisilo je šta će sa mnom biti.

Hoćeš da radiš ni manje ni više na B92? Ha, ha ti živiš u oblacima mala – bili su komentari poznanika.

Te 2007. godine izveštavala sam za informativni program TV B92. Kako sam dospela na B92 a da nikoga u Beogradu nisam poznavala? Mejlom sam kontaktirala PR menadžera te televizije i zamolila za pomoć oko izrade seminarskog rada. Otišla sam na zakazani razgovor potpuno spremna – znala sam napamet sve što se moglo naći na internetu o B92. Pred kraj sastanka pitala sam na koji način mogu doći na praksu u redakciju, jer sam treća godina novinarstva. Dobila sam kontakt službe za ljudske resurse. U inicijalnom mejlu gde molim za razgovor sa glavnom urednicom informative, pozvala sam se na prethodno obavljen sastanak sa PR menadžerom. Dobila sam priliku za sastanak sa urednicom. Još pamtim njene reči : Mogu ti pružiti šansu mesec dana da malo stažiraš. Ostala sam znatno duže i radila baš kao pravi novinar.

Pored završenog fakulteta, lepa preporuka  i snimljeni autorski prilozi su bili fini aduti u mom rukavu, međutim posla nigde.

U Beograd je 2008. godine po prvi put došla Evrovizija. Prijavila sam se kao volonter. Bila je to idealna prilika da učestvujem u organizaciji ogromnih konferencija za štampu i da upoznam veliki broj mojih vršnjaka.  Kada se gigantska manifestacija završila, ono što sam dobila je sertifikat od organizacionog tima i RTS-a.

Nakon diplomiranja aktivno sam slala svoju biografiju ali uglavnom sam dobijala odgovore da nemam dovoljno radnog iskustva. Nisam posustajala.

Opština Novi Beograd je 2009. godine u saradnji sa inostranim fondom raspisala konkurs za 40 najboljih studenata za učešće u programu tromesečne stručne prakse u velikim kompanijama. U upitniku sam popunila da želim da stažiram u kompaniji Telekom Srbija. Bila sam odabrana među 40 polaznika i tri meseca svako jutro sam se spremala „za posao“ i odlazila u Telekom. Upoznavala sam se sa organizacijom, radom, poslovnom politikom. Opština nam je za tri meseca platila oko 100 evra za troškove. Niko iz moje okoline me nije razumeo kako mogu po hiljaditi put u životu da budem na praksi. Po isteku stručne prakse, kontaktirali su me iz Opštine i dodelili mi  sertifikat o završenoj stručnoj praksi.

Mislila sam, sada će biti lakše. Opet sam slala biografiju i rezultati su bili slični. Bila sam bez posla.

Nakon toga, zaposlila sam se kao dopisnik SerbiaToday magazina i paralelno radila na studentkoj televiziji „Studentski grad“. Oba polu-volonterska posla sam dobila tako što sam mejlom samoinicijativno kontaktirala urednike.  Zovem ih polu-volonterska jer sam i na jednom i na drugom poslu dobila samo po jednu platu a zaradila sam mnogo više.

Kao dugogodišnji volonter  Crvenog Krsta Kovin i novinar koji prati društvene teme, dobila sam poziv da 6 meseci radim u Sekretarijatu za socijalnu zaštitu. Ostala sam dve godine. Može se reći da je ulogu odigrala neka vrsta indirektnog poznanstva, ali poziv je došao zbog primećenosti mojih reportaža. Dve godine sam radila po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima – bez prava na odmor, staž…učestvovala sam u raseljavanju neformalnog naselja ispod mosta Gazela. Išla sam po romskim naseljima , komunicirala sa njima i trudili se da zajedno rešimo neke njihove akutne probleme. Primarni posao mi je bio da komuniciram sa javnošću – svim zainteresovanim stranama (institucije, nevladine organizacije, gradska uprava, mediji itd). Paralelno sam završavala master studije. Indicija da ću tu dobiti posao regulisan pravim ugovorom – nije bilo.

Posla nakon Sekretarijata nije bilo. Kao što sam u prethodnom postu pisala, jedno veče sam sela i poslala mejl svim PR agencijama u cilju zapošljavanja kod njih. Na razgovor me je pozvala samo jedna agencija – PRA i ponudila mi mogućnost saradnje. Pet dana u nedelji sam radila u agenciji a vikendom sam išla u Poslovnu školu za PR.

Telekom Srbija je 2011. godine raspisao konkurs za 75 saradnika. Tek nakon  dve godine od završetka stažiranja u Telekomu Srbija, pružila mi se šansa da se u ovoj kompaniji zaposlim. Svi su me obeshrabrivali. Govorili su da su to nameštena radna mesta. Prošla sam sve selekcione krugove i dobila posao. Imam sjajne uslove rada, sjajne kolege i da, zadovoljna sam!

Moja potraga za poslom koji želim trajala je od 2007. – 2012. godine. Nije mi bilo lako. Padala sam i ustajala.

Eto, vama se sad pruža mogućnost da postanete mladi lideri. Put nije jednostavan ali sa trudom uspeh je zagarantovan. Ukoliko tražite posao umesto da čekate da on vas nađe, do 01. oktobra na sajtu mladilideri.rs otvoren je online konkurs za prijem mladih lidera. Ja nisam čekala da posao mene nađe, sama sam ga našla. Srećno!

 

 

Podelite tekst prijateljima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

10 Responses

  1. Micko

    Mislim da je zabluda da se posao u drzavnim firmama dobija preko veze. Primeri nekoliko mojih prijatelja to demantuju.

  2. Djordje

    Bravo-that’s the spirit! Svaka cast! Sherujem ovo svim poznanicima da vide kako se trudom i radom sve moze… ostalo su izgovori

  3. Nina

    Sjajno je da još ima mladih ljudi, obrazovanih, koji se bore za sebe i svoje mesto u životu, ne čekajući da im sve dođe samo.
    Bravo za autora, kako za formu teksta, još više za njegovu suštinu.

  4. Darko

    Zanimljiva priča, bolje reći motivaciona priča za buduće stručnjake koji završavaju fakultete i postaju pokretačka snaga naše zemlje. Sve pohvale za tekst, u duhu PR-a…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *