Optimizam vs. pesimizam : Jedan poslovni život iz dva ugla

3

Misli pozitivno i budi optimista je postala svakodnevna mantra kako medija, statusa na društvenim mrežama tako i naše bliže okoline. Usiljeni optimizam je besmislen, jer se gorčina kao voda probija kroz sve pore i nemoguće je sakriti je. Međutim, da bi uspeli u poslovnom životu zaista je važno da čašu jedino vidimo kao do pola punu iako je ona i do pola prazna.

U poslovanju se prvo primeti kakvu energiju neko zrači, da li je pozitivan i srdačan ili je namrgođen i negativan (neraspoložen).

Pozitivnost poslovna vrata otvara!

Svako od nas svoj život može prepričati kao splet negativnih događaja ili kao splet pozitivnih događaja.

Uverite se na mom primeru.

 

Život Une Zabunov – splet negativnih događaja

Rođena sam 1985. godine u Zadru. Ćerka vojnog pilota. Sa 6 godina sam postala izbeglica. Sa mamom sam prebegla u Beograd sa koferom u ruci. Tata je ostao na ratištu. Primili su nas u neki vojni internat gde sam prvi put jela jaja zelene boje. Zapravo bila su to jaja u prahu…

Ubrzo smo se nastanili u Kovinu. Višegodišnji podstanari.

Ostadoh jedinica.

Kada sam krenula u osnovnu školu, smejali su se mom dalmatinskom izgovoru. I „recbok“ patikama. I mnogo čemu još. Kada sam pobedila na takmičenju iz recitovanja niko sa mnom u razredu nije pričao, pa je učiteljica naredila deci da mi čestitaju. Nikad neću zaboraviti tu sliku kada su se poređali u red da bi mi pružili ruku.

Iako sam bila volonter jedne organizacije, koja je slala decu na obuke van Kovina, mene nikada nisu poslali. Obrazloženje je bilo „ Ti imaš kuću u selu. Možeš tamo da odeš“.

Tata je opet dobio prekomandu u Beograd, grad u kojem nikoga ne poznajemo. Dok sam studirala sve je bilo u redu, ali kada je došlo vreme da tražim posao bila sam bespomoćna. Mama je počela da putuje na posao Beograd- Kovin svaki dan. Ustajala je u četiri ujutru.

Za svaki posao se tražilo 2 godine iskustva a niko nije hteo da mu pruži šansu da stekenem te dve godine! Kada se saberu svi moji volonterski provedeni dani, zbrojim četiri godine. Uzmem džeparac od tate za užinu, i odem da volontiram po 8 sati i radim ozbiljne poslove.

Na mnogim razgovorima sam doživljavala neprijatnosti.

Jednom sam konkurisala kao novinar za tinejdžerski časopis. Drugi krug selekcije podrzumevao je da uradim intervju sa poznatim pevačem. Onda sam otišla na razgovor i to je bio poslednji krug. Međutim, kada mi se potencijalna urednica požalila da jedan mladi glumac ne želi da da intervju za njih pitala me je da li bih ja mogla da ga ubedim? Kako sam znala da to nije preveliki podvig i da je stvar pristupa, rekla sam da me prime na probni rad i da ću obezbediti intervju. Ubrzo potom sam dobila mejl da ću dobiti šansu za probni rad tek kad im obezbedim intervju sa tim glumcem iako to nije bilo predviđeno na početku kao merilo za prijem. Znala sam da žele samo priču i da me neće ni primiti.

More je ovakvih priča.
Za mnoge poslove nisam dobila honorar.

Dve godine sam radila po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Bez prava na odmor i da se razbolim. Sa idejom da budem osoba zadužena za komunikaciju, bila sam mala od palube. U jednom danu sam uštirkana i ispeglana bila predstavnik u nekoj ambasadi a nekoliko sati kasnije u blatu u „Kartonskom naselju“ ispod mosta Gazela. Radila sam i sa temperaturom 38.5.

Baš sam se napatila…..

 

Život Une Zabunov – splet pozitivnih događaja

Rođena sam 1985. godine u Zadru. Sa šest godina sam se doselila u Beograd i odmah potom u Kovin. Kako sam još uvek pričala dalmatinskim izgovorom, sa lakoćom sam odrecitovala pesmu Ivana Cekovića „Moja kuća“ i tako postala najmlađi kovinski recitator koji se plasirao na Pokrajinsko takmičenje. Recitovanje mi je pomoglo da izgradim samopouzdanje i pobedim tremu, što će mi pomoći mnogo kasnije u svetu novinarstva i odnosa s javnošću. Recitovanje mi je obezbedilo i Vukovu diplomu, jer da bi se ona stekla pored svih petica trebalo je osvojiti neko mesto na školskim takmičenjima.

Te „recbok“ patike su me motivisale da sutra sebi obezbedim mogućnost izbora. Pa i izbor patika.

Kako sam od malena volontirala, stekla sam radnu naviku i osećaj za odgovornost. Takođe, i značajnu stavku u biografiji i pre upisa na fakultet.

Kada sam se doselila u Beograd, znala sam da ću morati sama da pronađem put da se profesionalno ostvarim. Te samim tim ni dan danas ne očekujem od života da se dogodi, već preduzmem sve što mogu da se dogodi. Put kojim se ređe ide je bio moj izbor. Pristajala sam na volontiranje, honorarne poslove, poslove po ugovoru o delu. Mnogo divnih ljudi sam na taj način upoznala, stekla nova prijateljstva i ostvarila svoje prve lične kontakte. Na kraju sam trudom i radom dobila posao koji želim i osećaj je divan. Sa mojim osamostaljenjem i mama je prestala da putuje na posao i da se budi u četiri ujutru. Eno je, budi se u 8 i vedra je. Živi sa tatom u Kovinu. Uspehu prethodi mnogo padova, ali osećaj je predivan kada uspeš da se izboriš za svoje mesto pod Suncem.

Na moj život mogu gledati kao splet negativnih događaja, jer ih je zaista bilo ili ga mogu posmatrati kao niz pozitivnih događaja kojih je takođe bilo. Svako od nas se može setiti bar jednog ružnog događaja kojim ga je život ošamario, međutim loša energija vuče na dno a ne napred. Ja sam se opredelila da iz svih životnih okolnosti izvučem ono najbolje. Mnogo puta mi je život slao limun, ali ja sam se napila limunade.

Ukoliko nemate posao ili ste nezadovoljni trenutnim, vaš život nije crn već musav i čeka na vas da ga obojite u roze. U tom smislu pozitivne misli imaju smisla, kada nisu samo prazna priča ili lep status na društvenim mrežama, već način života. Ne zaboravite da u poslovanju prvo primeti energija i od nje zavise mnogi budući događaji, pa i vaša karijera!

Podelite tekst prijateljima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

3 Responses

  1. Sajber spadalo

    Una, hvala ti na ovom tekstu.
    Fantastično opisano i potpuno istinito!

    Divno je čitati i poznavati te!

  2. Virtual server

    Ako i otac pozitivne psihologije deluje manje „pozitivno“ ovih dana, onda i mi ostali treba da preispitamo nasa uverenja. Optimizam je koristan, to je sigurno. Ali „misliti pozitivno“ bez obzira na situaciju je neodrzivo i kontraproduktivno. Mudrije je pronaci najefikasniji nacin koji ce nam dati podstrek da odemo gde zelimo. I optimizam i pesimizam nam u tome mogu pomoci – nasmejano lice se ne zahteva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *