Gde su nestali dobrotvori, zadužbinari i sva dobra dela?

3

U petak ujutru me je srela musava devojčica i zamolila za 20 dinara – da kupi kiflu. Samo to jutro bila je treća, samo te nedelje deseta a meseca dvadeseta. Nebrojano puta sam dala sitniš, koji je isto tako nebrojano puta završio u džepu organizatora prošnje. I zbog toga ili nečeg drugog, moje uši su ogluvele na takva pitanja i prošla sam pored nje. A imala sam 20 dinara. Došla sam na posao, i pomislila da je možda stvarno bila gladna. I već duže vreme razmišljam o njoj. I nekako se nadam da ću je opet sresti na istom mestu i dati joj novac, po cenu da ih ona odmah prosledi „šefu“. U mom slučaju ovo je, nažalost, zakasnela empatija.

Znam da je davanje sitniša direktan podsticaj prošnje i otežava suzbijanje iste. Slažem se, ali gde mi to svi žurimo da ne zastanemo da čujemo i vidimo svet oko nas?

Novinarka Kurira na jedan dan je glumila da je trudna i doživela da je građani u prevozu vređaju a isto to se dogodilo novinaru ove redakcije kada je ležao na zemlji, kako bi proverio da li bi mu neko prišao i eventualno pomogao. Poželeli su mu da crkne.

Šta nam se to dogodilo?

Od kakve krvi je bio satkan kralj Milutin pa je bio naš najveći zadužbinar i podigao ili obnovio 40 hramova?

Kakvi li su to bili bogataši koji su od početka 19. veka poklanjali dobra za unapređenje narodne privrede i podizanje bolnica?

Gde su zalutali geni kapetana Miše Anastasijevića, koji je poklonio velelepnu zgradu sadašnjeg Rektorata?

Šta je navelo jednu Persidu Milenković da zajedno sa suprugom pokloni sadašnju zgradu Matematičke gimnazije u Ulici kraljice Natalije?

 Zašto je Luka Ćelović Trebinjac, trgovac, ostavio svu svoju imovinu Beogradskom univerzitetu?

Da je neko drugo tužno vreme potvrđuje i slika iz zadužbine kraljice Marije Karađorđević…

Kolektivna empatija na društvenim mrežama

Mesto na kome se uspešno budi empatija i gde entuzijazam ne umire preko noći su svakako društvene mreže.  Svedoci smo da je nažalost jedino „oružje“ u borbi za ispravljanje krive Drine masovni share i retweet. Snaga internet „mase“ uspeva da pomogne pojedincima tako što danima diže tenziju na društvenim mrežama, time privuče pažnju masovnih medija pa na kraju i donosioca odluka.

Samo jedna od brojnih akcija koju je ekipa sa twitter-a realizovala je #JankoUp .

Takođe, razne nepravde se ispravljaju blogerskom borbom. Tako su nevidlivi ljudi izborili svoju prvu bitku – priča o Gošeovoj bolesti postala je vidljiva.

Nameće mi se pitanje da li je onda sva odgovornost za buđenje razumevanja tuđih problema u 21. veku na internet zajednici?

Korporativna odgovornost : empatija ili reklama?

Korporativna odgovornost se često definiše kao  savremeni koncept upravljanja kompanijom, kojim kompanija pronalazi balans između stvaranja profita i načina kako da se oduži zajednici u kojoj živi. Smešno je, kad ovo nazaivaju modernim konceptom. On jeste moderan samo onoliko koliko su kompanije kao model organizovanja moderne. Još smešnije je što razni stručnjaci procenjuju u kojoj meri domaće kompanije uvode ovaj koncept. Ideja odvajanja od zarade i poklanjanja zajednici u Srbiji je stara koliko i srpska državnost. Zapisi o postojanju ktitora, podvižnika i dobrotvora u Srbiji su potvrda da smo posedovali i plemenitost i nesebičnost kao pojedinci.

Sve veće kompanije kod nas posluju po principu korporativne odgovornosti i zaista su podržale lepe akcije i događaje. Ono što je simptomatično je činjenica da ne postoji pojedinačan osećaj odgovornosti zaposlenih u čitavoj kompaniji .  „Odgovnorni su“ samo oni koji se time bave.

Da li vas je neko nekada pitao da li dajete krv? Da li ste volontirali u domu za stara lica? Da li ste spasili mačku iz vaše ulice?  I na osnovu tih i sličnih pitanja stekao odgovor da li ste filantrop i da li ste osoba koja razume i oseća važnost njihovih načela korporativne odgovornosti? Skoro da sam sigurna da nije!

Da je tako, i pri selekciji kandidata za posao pored osnovnih kvalifikacija faktor koji bi davao prednost kandidatu bi trebalo upravo da bude to: svest o ličnoj odgovornosti prema društvu. Zar ne bi trebalo da društveno odgovorna kompanija želi u svom timu samo društveno odgovorne saradnike?

Naravno da niko dobro delo ne čini da bi mu se divili ili imao koristi, već zato što oseća potrebu ali svakako treba pozdraviti i nagraditi takve ljude.

Kada sagledam te činjenice nameće mi se još jedno pitanje:  da li se kod nas društveno odgovorne kampanje pokreću iz altruističkih razloga ili samo da bi se dospelo u medije?

Moja privilegija je da radim u jednoj koja je učestovala i na događajima kao što je #JankoUp iz ubeđenja.

 

Podelite tekst prijateljima...Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

3 Responses

  1. bojan

    Dobra ideja vezano za zapošljavanje. I da, drugi put možeš da pitaš devojčicu da joj kupiš kiflu, njena reakcija će ti reći gde ide onih 20 dinara.

  2. Nikola

    bojan je odlično definisao deo problema.

    Sam sam bio u prilici da mi prosjakinja koja drži dete u rukama (1-2 god.) traži novac da detetu kupi hleb i mleko. Nisam joj dao. Otišao sam u obližnju samoposlugu i kupio veknu hleba i litar mleka. Vratio sam se i pružio joj kesu sa hranom. Znate li šta mi je rekla …….
    Nikada više nikom na ulici nisam ni pomislio da nešto dam.

    U životu sam 24 puta dao krv.
    Stariji sam, pa sam za vreme Variole-vere već bio zaposlen. Radio sam tada u državnoj upravi i zbog kontakata sa strankama mi smo među prvima vakcinisani. Posle je bio apel da damo krv, da bi se od nje dalje pravila vakcina za druge. Naravno da sam dao.

    U okviru firme je kasnije bilo akcija davanja krvi i davao sam. Kada sam prešao u drugu organizaciju bilo je isto. I tako 24 puta. Onda sam pouzdano saznao da naš zavod prikupljenu krv prodaje u inostranstvu. Saznao sam da za moju krvnu grupu u Beču mogu za bocu od 400 ml da dobijem 5.000 Šilinga. Prvom prilikom sam u Beču to i proverio – bilo je tačno. Nikad više nisam otišao da dam krv.

    Bio sam razveden i na vrata mi je zvonila “jadna samohrana majka“ sa detetom i tražila pomoć. Odlično rekao sam joj. Samac sam i baš su mi prljavi prozori – koliko traži da ih opere? Rekla mi je da ona traži pare a ne da radi. Šta sam joj odgovorio nije pristojno da ovde napišem.

    Ovo su samo neka lična iskustva.
    Šta se dešava sa našim zadužbinama koje su ljudi nekada ostavljali državi i svom narodu? Pola od njih su ruševine sa raspalim fasadama, a ponegde i krovnom konstrukcijom i zidovima. Država se “baš dobro brine o poklonu“. Ko je više lud da nešto poklanja DRŽAVI I NARODU. Možda neki odbegli pacijent iz Laze.

    Ovo je samo moje skromno mišljenje i par iskustava. Neznači da sam 100% u pravu. Proverite na sličan način kako sam ja to uradio, a i prošetajte ulicama (prethodno nabavite spisak zadužbina sa adresama).

    Verujte mi, da će Vam biti muka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *